Neki ga mrze, neki ga obožavaju,a neki su ravnodušni…ali kad pada mislin da se svima bar nakratko oči zacakle i srce ubrza. Pogotovo ako si se rodija u Splitu i vidiš ga svake prijestupne godine u svom gradu. Ne triba previše govorit u koju skupinu ja spadan i baš zato svoje prve rečenice na ovom portalu posvečujen upravo snigu i čoviku. Neznan šta to ima u čoviku da tako bezuvjetno voli,raduje mu se,sanja,štuje tu pojavu koja i nije toliko rijetka a ni bezopasna na našoj planeti.
Neću pričat o vrsti sniga, ni kako pada,ni zašto pada…pričat ću o tome šta čovik doživljava kad ga vidi ili kad misli da će ga vidit.

Najprije ne spavaš..ne spavaš danima,noćima..radit se mora ili nemora ako možeš uzet godišnji,a preporučljiv je. Ono malo šta spavaš sanjaš ga. Ženu,curu,momka,muža,kućne ljubimce zaboravljaš, nema ih, ne postoje.  Kako se bliži trenutak sve si luđi,nenormalniji…mnogi „normalni“ te gledaju u nevjerici i žale te.

I dok te većina bližnjih žali ti čekaš i čekaš…to čekanje nekad može i potrajat…ali dođe i taj trenutak kad se sve zaustavi. Vidiš prvu pahulju i imaš osječaj koda te je nešto spičilo posred prsiju…želudac se stisne koda uličeš rasnoj crnki ili plavuši. Sve ih je više, sve je gušče,  trčiš vamo tamo ko obezglavljena kokoš. Ako imaš sriće pa potraje (ka prošle veljače) postupno se smiriš i počneš prihvačat stvarnost.

Dok traje čarolija traješ i ti…osječaš se umorno ali ispunjeno. Kako vrime ide čarolija polako nestaje,a osječaji se mišaju…još jedna doza sniga je primljena i nastavlja se dalje živit.
Šta san tija reć…zapravo ništa pametno,većini i nerazumljivo…ali od svega ovoga bitna je jedna jedina  stvar…dok je sniga bit će i čovika!

Komentari